Živela je sa mamom u trošnoj kućici. Išla u školu. Bila dobar đak. Drugara nije imala, jer 21. vek i zemljani pod, soba sa jednom sijalicom, nije ono što je interesovalo njene drugare. Pored njene kućice, bila je jedna velika kuća. Često ju je gledala kroz musave prozore i zamišljala kako živi u velikoj sobi, koju bi sama spremala. Mama je radila u toj kući. Čistila je, prala prozore i ponekad kući donosila ostatke hrane od tih ljudi. To su bili dani kada nije bila gladna. Iako se uvek ljubazno javljala vlasniku kuće, nije je primećivao, nije je otpozdravljao.
Došao je Decembar. Vraćala se iz škole u pocepanim čizmama. Srela je vlasnika kuće i rekla:
– Dobar dan.
Nastavio je da hoda. Ostala je tužna. U sledećem trenutku sve se zamutilo. Kada je došla sebi, videla je vlasnika kuće kako stoji pored nje. Svuda oko njih je bio sneg, ali nije bilo hladno. Bilo je sasvim prijatno. Ni noge joj nisu bile mokre.
– Čiko, gde smo?
– Ne znam. Ko si ti uopšte?
– Ja sam Vesnina ćerka.
– Ko je Vesna?
– Vesna sprema Vašu kuću…
Zanemario je njen odgovor i počeo da luta okolo. Hodao je, ali se nije micao sa mesta. Ona je tiho plakala. Sela je i tiho jecala. On je bio izbezumljen. Odjednom, pojavio se sedi starac sa bradom, u crvenom plaštu.
– Nadam se da ste lepo putovali vas dvoje.
Ona je poskočila i pozdravila pridošlicu. On je zanemeo. Starina je rekao:
– Božidare, imaš lepo ime. Nisi loš čovek, samo si izgubio put. Sebičan si. Ovo dete ovde, ono bi htelo samo malo topline, ništa više.
Božidar je ćutao. Ophrvala ga je tuga.
– Devojčice, kako ti je ime?
– Anastasija – tužno je rekla.
Pogledao ju je bolje. Tako mala, a već nosi tugu u očima. Steglo mu se srce. Suze su zaiskrile u oku. Starina je stajao i nemo ih gledao. Počeo je da bledi, a njima se opet sve zamutilo. Najednom, bili su opet u ulici. Zbunjeni.
– Anastasija, hajde da pojedemo kolač u poslastičarnici. Koji bi htela?
– Ne znam…
– Kako ne znaš?
– Nikad nisam probala kolače…
Zaplakao je. Uzeo ju je u naručje i krenuli su kući. Kada su stigli, ušao je u trošnu kućicu i popričao sa Vesnom. Isti dan su se Vesna i Anastasija preselile u veliku kuću. Anastasija je dobila svoju sobu o kojoj je maštala kroz musave prozore.
Sveti Nikola je posmatrao sa ugla ulice sreću kojoj je kumovao. Okrenuo se i pošao da pomogne još nekom dobrom detetu, kojem je pomoć bila potrebna. Crveni plašt se viorio za njim.
Učinite i vi nekome život slađim – počastite ga nekim od slatkiša iz Zebra Sweets. Ko zna, možda je sveti Nikola odabrao baš vas da nekome ulepšate dan…
