Čika Žika je relevatno ime domaćeg turizma. Njegova agencija Holiday traje od 1988. godine. Za 27 godina, čika Žika je organizovao na hiljade putovanja i bio učesnik istih. Uradio je i mnoge lepe reportaže. Ovog puta sam otišla kod njega da popričamo o Andaluziji. Posle razgovora sa njim izašla sam očarana. Verujte mi, samo da nije krajnje nepristojno, zamolila bih ga da nam sastanak duže traje. Jer kad čika Žika priča, to je kao da slušate muziku, čitate najbolju knjigu… probaću da vam prenesem deo njegove priče…
Čika Žiko, kada pričamo o Andaluziji, ne možemo da ne pomenemo Sevilju…
Andaluzija je druga po veličini pokrajina Španije i nalazi se na jugu Španije, izlazi na Atlanski okean jednim delom, a drugim delom na Sredozemno more. U Andaluziji se nalaze divni gradovi: Sevilja, Kordoba, Granada, Malaga, Kadiz… Čak se i Gibraltar – kapija Mediterana i Atlantika, vidi sa španskog dela, ali ne može se ući tamo, jer pripada Engleskoj, pa je potrebna viza. Andaluzija je puna mirisa i boja, nepreglednih je pejzaža, rascvetanih suncokreta, zelenih maslinjaka i narandžinih krošnji, ali i žuta od žarkog Sunca ispucale trave. Andaluzija su nepregledne plaže na Mediteranu: Costa tropikal, Costa de la Sol – ”Sunčana obala”, na obali Atlantika Costa de la Ruz – “Obala svetla”. Andaluzija, u kojoj prašte kastanjete, u kojoj je opevana sudbina igračice kao Karmen, gde žene trče za toreadorima je čist i nesputan život.
A šta je to uticalo da nastane temperamentna igra flamenko? Da li ambijent andaluzijskog podneblja, kraja prepunog mirisa, plodova i cveća ili opojnog vina sa plodnih sunčanih brežuljaka ili je to mešavinom naroda Arapa, Jevreja i Ibera, nastala uzavrela krv koja pokreće telo.
Putujući po Andaluziji susrećemo različite arhitektonske stilove: islamska, renesansna, barokna…
S druge strane, Andaluzija je zavičaj velikih slikara kao što su Pablo Pikaso, koji je rođen u Malagi na obali Sredozemnog mora; zatim Bartolomeo Esteban Muriljo. I Velaskez je rođen u Sevilji. Tu je još jedan turistički adut: kuća i muzej Pikaso u Malagi, i kuća i muzej Muriljo u Sevilji – sve su to destinacije koje turisti posećuju u velikom broju.
Kada kažemo Andaluzija, uvek imam asocijaciju na reku Gvadalkivir koja protiče između Sijera Nevade i Siera de Gardena, protiče kroz Kordobu i Sevilju i uliva se u Atlantik. U Sevilji je i luka. brodovi su polazili iz Sevilje prema još neotkrivenoj Americi. Na kraju krajeva, i Kolumbo je dovezen brodom sa Kube, gde je bio jedno vreme bio sahranjen. Položen je u seviljskoj katedrali koju krasi Giralda, zvonik koji su sagradili svojevremeno Mavri.
Treba imati u vidu da su Mavri u VIII veku osvojili ne samo Andaluziju, već gotovo celu teritoriju Španije. Osvajači su doneli mnogo novog u arhitekturi, astronomiji, medecini, moreplovstvu i znatno pospešili trgovinu i voćarstvo. Prokopali su kanale i navodnjavali polja, tako da su stvorili izuzetno plodnu zemlju. Bilo je to ”Zlatno doba” Kordobe, Granade, Sevilje… Puno toga su ostavili Špancima, koji su ih proterali u XIV i XV veku. Proterani su u smislu: jednu trećinu ubiti, likvidirati; drugu proterati na afrički kontinent, a treću pokrstiti u katoličanstvo.
Mavri su za sobom ostavili spomenike gotovo u svakom gradu. U Kordobi je bilo sedište kalifata. U ovom gradu na Gvadalkiviru izgradili su divan spomenik kulture, džamiju Mesuitu čije je svodove nosilo preko 1000 stubova. Ogromno prostranstvo otprilike 200×200 metara u osnovi… Kada su Ferdinand i Izabela proterali Mavre, donoeli su odluku da se džamija, ipak, pretvori u hrišćansku bogomolju, crkvu. Razrušili su jedan broj stubova i unutar džamije sagradili crkvu, čija je kupola probila i nadvisila krov džamije.
U Kordobi je i most iz perioda Julija Cezara i njegova trjumfalna kapija . Krasan dvorac i vrt Alkazar ostao je iz vremena kordobskog kalifa. U Granadi je veličanstven spomenik mavarske kulture – Alhambra. Dvorac sa divnim arhitektonskim objektima. Sa Siera Nevade, planine čiji vrh prelazi 4.000 metara slivaju se vode usmerene ka Alhambri. Slivaju se u njene vrtove, fontane, vodoskoke i potoke.
Asocijacija na flamenko i koridu je Andaluziji i njen grad Sevilja. A Sevilja je grad otmenosti, simbol mirnog i spokojnog života. To je grad fiesta, praznika, mesto u kome je nastao flamenko igra tela i duše, igra tuge i radosti. On izražava čari andalužanke, a one su u izrazu njenog lica, u pogledu i osmehu, a posebno u pokretima njenog tela. Tu lepotu, koja se teško može opisati ima u celom izgledu španjolka .… U Sevilji se još uvek održava korida u autentičnoj areni. Markantni objekat, simbol grada je Giralda, nekadašnji minaret, kome su posle odlaska muhamedanaca uz neznatne dorade postavljena crkvena zvona. Tako je sačuvana građevina nastala u 11. veku. Uz Giraldu je katedrala po prostranstvu se ubraja u najveća hrišćanska zdanja, izgrađena na temeljima džamije. Seviljski alkazar – dvorac Mavara krije u sebi puno priča o sudbini sto devica, o Mariji Paljidi i njenoj gordosti i hrabrosti da svoje lepo lice polije vrelim uljem i unakazi ga, kako ne bi postala sultanova ljubavnica. Sevilja je bila pozornica o tragičnoj ljubavnoj igri radnice fabrike duvana Karmen. Ona zanosno i vragolasto peva izazovnu habaneru : „Ne znam kad ću voleti, možda danas, možda sutra“. Njena igra i pesma opčinila je oficira Don Hozea… a završila se tragično u areni za koridu Maestanci. Inspirisan dogaćajem Merime je mapisao novelu a Žorž Bize je sreću, bol i sumrak ovekovečio muzikom pesmom i igrom.
Dok šetate trgom Espanja i parkom Marija Lujza, oko vas će letei čitava jata belih golubova. Odnekud čuće se i poznata melodija ”La Paloma”.
Andaluzija budi sećanje na velikog pesnika Federika Garsije Lorke, rođenog u selu blizu Granade. Lorku je sustigla prerana i nepravedna smrt. Ubili su ga Frankovi falangisti, na obroncima Sijera Nevade. Iza njega ostali su divni stihovi, baština svetske književnosti. Posmatrajući plantaže narandži, limuna, nara i maslina, ta zelena polja ispod Siera Nevade i Siera Morene, svakako vas inspirišu da se setite Lorkinih stihova “Zeleno, volim te, zeleno”.
Ne znam da li je reka Gvaldakivir ponela Lorku da ispeva divne stihove:
“I odvedoh je ja na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža…”Garsija je bio vanserijski romansijer.U mnogim pesmama opevao život, ljubav i igru Cigana. Posle njegove smrti Cigani su njemu posvetili pesmu
“na ramenima šestorice Cigana,
odnesoše ga na maslinje brdo
da ga sahrane, samo Cigani napred, samo Cigani pozadi
i samo se ciganska pesma putem čuje”.
Posle ovakve priče o Andaluziji kako da ne dobijete želju da je posetite!? Ne da je posetite, da je doživite, da je osetite… Čika Žika je sjajan pripovedač, a ja se osećam počastvovanom što uvek nađe vremena da mi ispriča neku lepu priču koju vam prenesem…
Ako ste i vi poželeli da vidite Andaluziju posle ove divne priče o njoj, tu je čika Žika sa svojom agencijom Holiday. Imaju sjajnu turističku ponudu za obilazak iste, a možete detalje videti na linku ovde.
Pogledajte Čika Žikinu priču o Sevilji:
