KULTURA

Koji to Kragujevčanin važi za prvog novinara žute štampe u Srbiji?

Možemo da osuđujemo žutu štampu, trivijalne informacije o poznatim i ‘poznatim’ ličnostima Srbije, ali nikako ne možemo da osporimo popularnost ovakvih vesti u dnevnim listovima, časopisima i internet portalima. Sada ih ima mnogo koji prenose čak i beznačajne novosti iz života popularnih ličnosti, ali u prvoj polovini XX veka ih je bilo vrlo malo. Jedan od pionira žute štampe u Srbiji, živeo je i objavljivao u Kragujevcu. Ime mu je Milovan R. Pantović, a sam sebe nazvao je Jugoslovenski Gandi, ‘mučenik od naroda za narod’ ili samo – Gandi.

On izdaje svoje novine Odjek Šumadije sporadično – kad ima novca, što je i sam pisao u zaglavlju novina – od 1935. do 1941.

reči su gospodina Mirka Demića, direktora Narodne biblioteke u Kragujevcu, koji je bio voljan da nam odgovori na neka pitanja o životu i delu Milovana R. Pantovića. Gospodin Demić je i autor romana o Jugoslovenskom Gandiju – Sluge hirovitog lučonoše – zbog kojeg je nekoliko godina istraživao spise o ovom pioniru žute štampe u Srbiji, ali, kako se kasnije ispostavilo, i velikom moralisti i humanisti.

Pitali smo gospodina Demića otkud to poređenje sa Gandijem.

Sam je sebe nazvao Gandijem, i iako su mu se sbog toga svi podsmevali, tokom svog istraživanja uvideo sam da je sa njim zaista imao mnogo sličnosti.

A ko je zapravo bio Milovan R. Pantović?

Milovan R. Pantović se sam naučio čitati i pisati – nikada nije išao u školu. Rodom iz Ivanjice, siroče, uvek je živeo kao podstanar u Višnjičkoj ulici u Kragujevcu. Čovek koji je u Drugom svetskom ratu pod neobjašnjenim okolnostima izgubio desnu nogu. Organizuje testerisanje drva, skuplja odeću, bori se za sirotinju. On je seljačko dete, ali se on gospodski nosi: polu-cilindar, uvek u odelu. Beležnica u ruci bila mu je zaštitni znak. Vi njega nalazite čak i u drugim novinama. Svuda je bio aktivan. Nekim čudom je bio u organizacionom odboru podizanja spomenika kralju Aleksandru. Čitava njegova sudbina prepuna je smeha, ne zato što je on duhovito pisao, već zato što je sam po sebi bio komična pojava. Jedna beskrajna naivčina sa svojim pogledom na novinarstvo, ali i jedan beskrajno moralan čovek koji je svoj moral pokušao da projektuje na tadašnji Kragujevac – mali grad od nekih 38 hiljada stanovnika – i sve ono što se nije uklapalo u njegovo poimanje morala on je kroz svoje članke osuđivao. Tako da je poput nekog današnjeg paparaca pratio ljude i izveštavao o njihovim aktivnostima, uglavnom u rubrici šta se govori, često izbegavajući da ih proziva po imenu, ali svi su znali o kome je bila reč.

Ovako su ti članci izgledali:

U ovakvim člancima, epigramima, zapravo, možete da vidite Kragujevac u minijaturi: kakav je moral, kakva je komunikacija među ljudima, sociološke sfere. Mada ti članci često su ga debelo koštali jer su akteri istih, Gandija tukli nebrojano puta. Jer bio je čovek ulice, susretao se sa raznim ljudima: kafedžijama, trgovcima, sveštenicima, političarima. Ali samim tim pravio je scene i hteo-ne hteo, od sebe stvarao vest. Njega napadnu na ulici, a on to stavi na naslovnu stranu svojih novina.

Gospodin Demić još kaže:

Postavio sam pitanje: koje su granice novinarske znatiželje i da li uopšte postoje? U romanu sam to povezao i sa ubistvima savremenih novinara – Ćuruvije, Pantića – roman se i završava opisom Pantićeve smrti.

A kako je stradao Jugoslovenski Gandi?

Tokom streljanja u Kragujevcu; išao je na kraju kolone i u jednom trenutku ta nesrećna noga mu se zaglavila u blatu. Nervozni Nemac ga je požurivao, ali pošto Gandi nije mogao brže, ovaj ga je ubio.

gandiodjeksumadije

Za kraj ovog članka citirao bih književnog kritičara Emila Živadinovića, koji je 2008. izneo svoje mišljenje o knjizi gospodina Demića:

Svaki žurnalista bi štošta značajnog mogao naučiti iz ove knjige, ako ništa drugo, ono barem kako novine mogu biti i hronologija batinanja novinara i urednika, čime se skoro meri novinarska relevantnost. I na kraju do čega dođe? Dođe se do toga da sve zavisi od čitaočeve milostinje. Jer, zaboga, izgleda da je autor u pravu: ono što nije moguće ismejati – nije ni vredno življenja. A sećanje na M.R.P Gandija ostaje kao dokaz da se smrt ne prevazilazi životom, već samim umiranjem.

 

SVIĐA VAM SE ČLANAK, PODRŽITE NAS!

[efb_likebox fanpage_url=“https://www.facebook.com/lokalnoglobano“ box_width=“250″ box_height=““ colorscheme=“light“ locale=“sr_RS“ responsive=“1″ show_faces=“1″ show_header=“1″ show_stream=“0″ show_border=“1″ ]

Comments
KG NEKRETNINE

NAJPOPULARNIJE

To Top